Featured

Ознаке

, ,

Промоција у Новом Саду

Advertisements

ЖИКО НИКОЛИЋ „НОВИ ЖИВОТ ФИЛИПА ФЕРАРИЈА“ (одломак)

Ознаке

,

Да пођемо од његове некада бујне косе. Или можда од бркова. Ничега од тога скоро да нема, све је само сенка оног човека, оног Лазе Костића каквог су знали. Генијални српски песник чијем духу није било суђено да буде прихваћен за живота овоземног, већ је ишчашено лебдео окован на стени, онако прометејски. У времену које је било свачије само не његово, он није имао шта да тражи. Ово као да сриче неки књижевни критичар по задатку. Чему овакав увод? Да се окренемо суштини јер ствари стоје овако. Полиглота и атлета, бунтовник са великим разлогом сада лежи у бечком санаторијуму по имену „Cottage Sanatorium“, у III павиљону, на другом спрату у соби број 86. У Беч га је довео један од његових ретких пријатеља др Радивој Симоновић. После прегледа код доктора Најсера смештен је да у овом санаторијуму одболује своју муку и спусти завесу.

Крајем те хиљаду деветсто десете године у његову собу бечког санаторијума улази доктор Јосиф Карасек. Доктор Јосиф зна да је познати српски песник Лаза Костић смртно болестан и долази да га посети и опрости се од њега. Лаза тешко говори, истопио се у постељи, смањио на пола. Карасек се мирним и тихим гласом прилагођава  Лазином стању. Није хтео да мучи болесника тако да се није дуго задржавао. Ипак у једном тренутку доктор Карасек успео је да измами сунце на лицу болесника Лазе. Било је слабо и потамнелог сјаја, али је ипак било сунце. Збило се то када је Карасек рекао:

— Господине Костићу да знате у мојим очима ви нисте само велики песник и преводилац. Мислим да сте исто тако изванредан новинар. Знате, читао сам у „Фигароу“ ваше чланке о смрти краља Александра Обреновића и краљице Драге.

Лаза у себи пусти сузу, би му драго, паде му мелем на душу, недовољан за оздрављење, али пријатан. Доктор Карасек неприметно одлази као што је и дошао, а Лаза Костић, иако болан, још увек је крхотином своје потамнеле мисли прикован за оне похвале на рачун његовог новинарског умећа.

Случајно се затекао у Београду у ноћи преврата? Или је био неким послом? У овом бунилу од умирања више ни сам Лаза није сигуран. Зна само да је истога трена када је чуо ту страшну вест, осетио неодољиву потребу за повраћањем. После тога видео је позорницу, праву правцату позорницу на којој у постељину умотана леже два тела умрљана крвљу. То су српски краљ Александар Обреновић и краљица Драга. У ноћи између десетог и једанаестог јуна хиљаду деветсто треће по грегоријанском или двадесет осмог и двадесет деветог маја по јулијанском календару завереници су кренули да остваре свој план убиства српског краљевског пара. После крваве ноћи и бруталног остварења плана у Београду је тог једанаестог маја небо истински заплакало. Лаза, већ у озбиљним годинама, осетио је влагу и чамотињу у стопалима. Киша пљушти, а он смишља и домишља шта чинити. Слуша око себе обичан народ и види како су људи просто опијени свирепошћу тог ноћашњег догађаја. „Грозно“ помисли Лаза Костић, песник, новинар, дипломата, преводилац и шта све не. „Грозно“ отеже му се мисао кисела и бљутава. Зажалио је што сада није у Сомбору у пространој кући своје жене Јулијане Паланачки, на главном сомборском тргу. Да изађе на терасу и удахне укус кише која вероватно сада пада и у Сомбору. Не би гледао ове креатуре које јуре београдским улицама и шире гласине, преувеличавају, наслађују се смрћу омраженог им краља и краљице. Али сада је ту, сведок против своје воље. Тражи начин како себи да олакша, јер му се по глави већ мотају слике убиства, права драма му тутњи кроз главу. Није то његова драма „Максим Црнојевић“, ово је нешто друго. Полудеће ако не избаци негде ту мору. Поново помисли на Сомбор и сети се да му на столићу оста француски лист „Фигаро“ чији је претплатник и сам био. „Фигаро“ непрочитан до краја чами у Сомбору, Лаза гори на ватри у Београду. Још је подне далеко иако је око њега све убрзано. Киша пада без предаха. У даљини неке песме, родољубиве, ратничке —  пева гладан народ. Лаза Костић држи хартију испред себе и пише брзојав. Коме ће га упутити знао је и пре трена када је прва реченица записана. „Јутрос је ужасна вест потресла град у тренутку буђења“. Изабрао је француски језик, један од неколико језика које је знао. Лови од јутрос сваку реч о том догађају, али оно што излази из његовог пера историјска је и крвава позорница  прострта пред очима. Француски језик му се чини погодним за овакве реченице. Послаће то директно у Француску, листу „Фигаро“. Французи ће одлучити шта са тим. Можда ће уредник имати лош дан? Не мари, овде се судбина народа ломи, пребија или пресавија. Писао је са лакоћом. Тако се ослобађао тескобе, то је радио од младости — писањем олакшати свакојаки терет. Није пуно дотеривао текст, све је текло некако глатко. Написао је први извештај и тек онда је схватио да ће све бити узалуд ако тај извештај у овом метежу не успе да пошаље. Киша му не дозвољава да јасно расуђује, али ипак је брзина његовог духа још увек у предности у односу на тело шездесетдвогодишњака као што је Лаза.

— Из Београда не можете послати брзојав — саветује га службеник и додаје — једино је то могуће из Земуна. „Похитај Лазо у Земун“ говори себи већ остарели песник.

Био је то први од деветнаест извештаја које је Лаза Костић послао на адресу француског листа „Фигаро“. Редакција „Фигароа“ после  првог извештаја тражила је још.

ПРОБЛЕМ НЕНАСИЉА

Ознаке

Ми, напросто, већ годинама, немамо проблем насиља, него ненасиља. Наиме, од како су надлежни широм отворили сва врата, а поготову медијска, те насиље увели, као што се уводи драг гост, оно је постало уобичајено, а ненасиље – инцидент. Не прође дана у нашим школама да се ученици не потуку, да неко грубо, вербално, не тлачи другог, да претње не круже на свим нивоима…

И, тако, то се лагано, али упорно, преводи у школску праксу и лагано, али упорно, за кривце проглашавају просветни радници…Да ли сте погледали само игрице у Плеј продавници телефона дечијих? У њима доминира хаос и суровост – негативни ликови представљају се у позитивном светлу, док све врви од сакаћења која се дају као симпатична и томе подобно…

Да ли сте погледали најновији Тарантинов филм, који је доступан деци? Да ли је садржај безмало свих таблоида, који преовладавају и који слободно круже интернетом и киосцима, оно што би деца требало да читају? Са друге стране закони у школи благонаклоно третирају све облике насиља и наставни кадар доводе у позицију да се готово искључиво бави папирологијом, док су превенција и заштита нешто што је суштински ускраћено. Према томе, докле год овај тренд буде на снази; деца ће бити угрожена, родитељи ће кривити наставнике – дириговани од стране надлежних, а ненасиље ће бити оно што је некада било насиље – изузетак…

Милош Галетин

Извор: http://www.unijasprs.org.rs

Деца коју су појели скакавци

Ознаке

,

Пише: Љубинка Боба Недић

„Систем је смислио излаз – ИОП 1. Ако дете има из било ког разлога потешкоће у усвајању градива, направи му план по његовој мери, скрати градиво, снизи критеријум, остави му више времена за сплавове, фолкотеке, турске серије. Не масирај га захтевима! Не терај га да стиче знање. Прави од себе и школе будалу чак и када видиш да оно једноставно не жели да учи. Није до њега, до тебе је. Тако каже систем. Ушарени му учионицу, певај му песмице, учи га кроз игру, чак и ако има 18 година. Забављај га, буди пун оптимизма и елана, стално се осмехуј на часу и строго пази да не повредиш његова нежна осећања. Немој случајно да подигнеш глас! Немој случајно да га затрпаваш домаћим задацима! И да се ниси усудио да му даш јединицу, јер није до њега – до тебе је”.

Тешко ми је да започнем овај текст јер ми је тешко да напишем да су нам ученици све мање интелигентни. Мучно је и страшно да један просветни радник, родитељ, човек то напише. Још је мучнија могућност да је то истина.

Већ неко време, тачније неколико последњих година, борим се са прихватањем чињенице да сазнајне способности мојих ђака опадају из генерације у генерацију, да расте равнодушност, незаинтересованост, отупелост. Концентрација се мери секундама, интересовања своде на два-три, и то обично два-три површна, за њихове године погрешна. Наравно, говорим о просеку и знам да има сјајних изузетака, али знам и да их је из године у годину све мање…

Остатак текста прочитајте на следећој страници:
http://zelenaucionica.com/deca-koju-su-pojeli-skakavci/

 

Очи – Мирослав Антић

Ознаке

,

20160901_193236_hdr

У сваком септембру има нечега налик на тихе растанке. Приметиш то по играма које полако почињу да се саплићу. Приметиш то по искраћалом оделу, које остављаш млађем брату.

Приметиш и по бајкама, које смо досад тако лепо измишљали. Приметиш како нам и бајке све мање верују. Уствари, велика је то варка. Баш као што је и свет са оне стране свога ока.

Ономе кога посматраш у огледалу с надом. Ти си нада коју он гледа из свог света. Не веруј ничему што се може приметити само са једне стране вида. Трчи и састани се сам са собом. И изгуби се у даљинама себе као кап чисте светлости. Ретки су они који схватају границу слободе. Још ређи они који схватају слободу границе. »Не зидај врата већа од куће «, кажу Ескими. То исто значи што и зидати прозоре мање од очију. Стварно видети, значи: умети видети кишу како пада увис. Видети како падају увис кровови кућа и реке у којима се талжзе врхови планина. Овако сам то чуо: »Ко није небо угледао у води, тај нема појма шта су рибе на дрвећу“.

Па ако се и оклизнеш, некада, у животу, не гледај то као пад у суноврат него као пад увис.

И увек, увек се сети Александра Македонског: »Нико ме на свету није покори сем мене «.

Треба умети видети небо, пуно зрневља светлости како се усправља над земљом и разгранава у своме паду. Цвета. И видети пад ветра како расте дубоко у долине, у понорнице благости, сине мој. И снове ваља видети како расту док тонеш полагано у њих и параш се, баш као што и ове речи ћутања, туђе и моје, тону ноћас, а надвисују кров и облаке, и надвисују небо и расту у једну предивну васиону коју смо измислили себи у висовима опалог септембра.

Зашто сам одлучио да вратим награду града Београда

Ознаке

,

Академик Дејан Деспић, композитор и музички писац, вратио је награду града Београда, највише градско признање које се сваке године додељује најистакнутијим појединцима из разних области друшвеног живота, од културе до медицине и науке.

Он је у отвореном писму, које је објавио лист „Политика“, објаснио зашто је одлучио да врати ово признање.

Поштовани градоначелниче,

Сасвим недавно примио сам из Ваших руку с радошћу и поносом Награду града Београда за музику и музичко сценско стваралаштво за 2015. годину. Уз велику захвалност онима који су сматрали да сам то признање заслужио, нажалост, морам да га се накнадно одрекнем и вратим га у Ваше руке, заједно с његовом новчаном подлогом!

Наиме, у међувремену су се догодиле Олимпијске игре, на којима су се наши учесници показали заиста, импресивно, уз велики понос и радост нације. Уследили су, оправдани и очекивани, разни изрази захвалности, па и они у „кешу“. А ти су још – мало је рећи – стоструко импресивнији! Па још исказани у еврима (иако је у овој земљи, ваљда, званична валута и даље динар?), али можда зато што би суме преведене у легалну монету зашле већ у подручје милијарди и тако биле још шокантније за „обичан свет“. За свет који грца у кредитима, незапослености, отпуштању технолошких вишкова, углавном бедним пензијама, циничним повишицама у једноцифреним процентима, итд. итд.

Не желећи ни најмање да потценим достигнућа спортиста и огроман труд који су морали да уложе да би до њих стигли, ипак остајем запањен безобразном разликом између та два света и њихових живота! Каква је савест оних који тако олако „шаком и капом“ деле (и чије?) паре, у сумама од којих „боли глава“ не само оне који „једва састављају крај са крајем“?

Ова питања имају још један аспект: упадљиву, генералну разлику између финансирања спорт(ов)а и културе, рачунајући ту и „јавне службе“ – просвету, здравство…и разне њихове посленике и установе – свакако битније за функционисање и развој целог друштва, него што је то „време спорта и разоноде“!

Мени лично увек се поставља и основно, начелно питање: мора ли, уопште, јавно признање да подразумева и подлогу у „кешу“?

Није ли оно вредност као таква, на понос и задовољство свога носиоца, па и на средине чији је добитник члан? Мора ли баш све да се (ис)плати? Аман!“

Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/362314/Pogledi/Zasto-sam-odlucio-da-vratim-nagradu-grada-Beograda

Изабери Веронауку – вршњачко насиље у школама: која је моја одговорност

Ознаке

, , ,

IMG_8987

– I емисија – 05. 04. 2016.

Звучни запис емисије:

– II емисија –12. 04. 2016.

Звучни запис емисије:

Извор: РАДИО БЕСЕДА

 

 

ЖИКО НИКОЛИЋ „НОВИ ЖИВОТ ФИЛИПА ФЕРАРИЈА“ (одломак)

Ознаке

,

Мрачне су станице ноћу када пробисвети опружени  по клупама грабе тренутке сна и топлину сањане постеље. И онај најмлађи међу нама сигурно не воли што је ту. Од нас тројице ја сам најлепше обучен. Одећа коју су ми моји „француски“ рођаци купили још је чиста и испеглана. Како и не би била таква када је била намењена мом данашњем венчању (или јучерашњем ако је поноћ већ прошла). Елен је требала да стоји поред мене. Зове се Елен. Прстен који сам бацио у траву требао сам ја да јој ставим на руку. Она је ћерка најбољих пријатеља мојих рођака „Француза“. Довели су је једног преподнева, сунчаног викенда. Чај се хладио на столу, пара се извијала када су ушли у кућу најбољи пријатељи мојих рођака. Све је било унапред договорено. Она је прво ћутала, а потом су нас упознали. Њене меке руке биле су хладњикаве и бледе до костију. Иако ми је наговештено да ћемо имати важне госте и да би требао да се средим, дочекао сам их прилично запуштен. Мисија моје женидбе тако је почела. Није ме узнемирила очигледна намера уротника око мене. Елен је несигурно седела и једна обрва јој је била дебља од друге. Гледао сам на себе као на нешто посебно и био поносан на своју неизмерну слободу. После три дана позвани смо у узвратну посету. Личило је на игру, смешну дангубу из које ћу сигурно изаћи као победник. Елен је ослушкивала сваки мој поглед, сваки трептај мојих усана, не би ли прочитала одговор на питање које је мучи од самог почетка ове уроте.

— А што се не би оженио, фина цура, фина породица … каже рођак тапшући ме по рамену и купујући барем мало наде за успех свог подухвата. Ја се насмејах, а он схвативши да је то знак одобравања још једном додирну ми раме и окрену се са смешком.

— Откако сам те први пут видела не могу да спавам — каже ми Елен док на њиховој тераси посматрамо промицање првих капљица кише. После заједничког разгледања терасе старији се мудро увукоше у кућу и оставише нас саме, на чистини.

— Данас изгледаш љупко — промрмљах тако нешто. Она се захвали. Онда ми стеже руку. Ја као пањ не мрдам. Загрме на небу, над Марсељом севну оштрица. Она се трже и приви се уз мене. Рука ми обухвати њена леђа. Осетих јој ребра под танком кожом. Три—четири ребра заиграше под мојим прстима.

— Ах немој …  прошапута срамежљиво.

Казали су ми рођаци док смо се враћали у „базу“ да сам оставио леп утисак на њене родитеље. Пријало је то мојој сујети. Још један обилан оброк. Искрено, било су заиста љубазни па помислих: Зашто да не?

У дванаест и тридесет, када сам из собе матичара чуо француску верзију свог имена и презимена, закорачио сам у просторију помало ошамућен. Ново одело мирисало је чудно и терало ме на повраћање. После три корака унутар просторије за венчање ја сам истргнуо руку, окренуо се и изашао поред немих сенки.

Тек је прва ноћ како спавам на клупи у парку, а ја се већ претворио у велику кукавицу. Ова двојица који ми праве друштво имају дужи стаж од мене, види се то јасно по њиховој одори и необријаној бради. Мене је било срамота да се вратим. Ново одело на мени и даље мирише мртвачки. Ноћ под ведрим небом није изветрила одвратан мирис. Посве сам сигуран у то, рођаци би ми опростили иако су осрамоћени. Пљунуо сам, не могу да знам нити да објасним зашто; пљунио сам на све њихове руке које су ме подупирале. Дакле знам да би ми и поред свега опростили, али ја сам себи сигурно не бих подарио опроштај. Сујетан колико и поносан не могу допустити себи тако нешто. Казнићу овако сам себе, не треба ми ничије сажаљење. Мрзим те погледе, не желим их. Имам ту несавладиву потребу за размишљањем и то најчешће о стварима које имају мало заједничког са мном. А сада, када се ради о мојој кожи, једноставно не осећам било какву потребу да се потресем, да мрднем вијугама. Препустио сам се ветру — некој незнаној сили која ће само доћи и повести ме тамо где је одређено.

Како је правилно рећи: хлеб, ’леб или ’лебац – ако си гладан

Ознаке

,

Дугорочно гледано, српски језик ћемо сачувати само ако сачувамо народ. Све остало је мање битно

Аутор: Ду­шан Ко­ва­че­вић  среда, 02.12.2015.

Гле­дао сам пре не­ко­ли­ко го­ди­на на јед­ном од нај­бо­љих те­ле­ви­зиј­ских ка­на­ла, на Дис­ка­ве­ри­ју, до­ку­мен­тар­ни филм Би-Би-Си­ја о дво­ји­ци по­ста­ри­јих љу­ди – би­ће да су има­ли ви­ше од де­ве­де­сет го­ди­на – ка­ко раз­го­ва­ра­ју у не­кој аустра­лиј­ској пре­ри­ји, на не­ком свом, ма­тер­њем, је­зи­ку. И то не би би­ло ни­шта нео­бич­но да ре­пор­тер (ко­ји је сни­мао тај раз­го­вор) ни­је ре­као ка­ко њих дво­ји­ца раз­го­ва­ра­ју је­зи­ком ко­ји са­мо они зна­ју – оста­ли са­пле­ме­ни­ци су не­ста­ли уми­ра­њем или на­пу­шта­њем род­ног кра­ја у по­тра­зи за бо­љим жи­во­том или на­род­ски ре­че­но – хле­бом.
И док сам гле­дао ка­ко мир­но се­де и раз­го­ва­ра­ју, аутор те до­ку­мен­тар­не дра­ме је ре­као: „А кад је­дан од ове дво­ји­це ста­ра­ца на­пу­сти овај свет, овај ко­ји пре­о­ста­не не­ће има­ти с ким да раз­го­ва­ра“… Или ће ћу­та­ти и ту­го­ва­ти, или ће узе­ти штап и кре­ну­ти не­где, у по­тра­зи за не­ким ко­га не­ма. И се­ло ће оста­ти пу­сто, а још је­дан ма­ли је­зик из­у­мре­ти њи­хо­вим не­стан­ком, као што сва­ког да­на у све­ту не­ста­не не­ки го­вор, не­ка вр­ста пти­ца, жи­во­ти­ња, би­ља­ка…
У ка­квој су ве­зи ова аустра­лиј­ска ре­пор­та­жа и на­ша же­ља да са­чу­ва­мо срп­ски је­зик? Да ли је ова при­ча о по­след­њем раз­го­во­ру дво­ји­це са­пле­ме­ни­ка са­мо апо­ка­лип­тич­но пред­ска­за­ње – „дра­ма­тур­шко пре­те­ри­ва­ње“, ка­ко су ми јед­ном при­ли­ком ре­кли да во­лим да при­чам – или су чи­ње­ни­це За­во­да за ста­ти­сти­ку вр­ло слич­не? На­и­ме, сва­ко тре­ће де­те у зе­мљи Ср­би­ји жељ­но је – хле­ба! Или тач­ни­је ре­че­но: у зе­мљи ко­ја би мо­ра­ла да из­во­зи хра­ну, као што је то ра­ди­ла то­ком де­вет­на­е­стог и по­чет­ком два­де­се­тог ве­ка – све док се ман­гу­пи ни­су до­се­ти­ли ка­ко да од че­сти­тог се­ља­ка на­пра­ве си­ро­ма­шног рад­ни­ка ко­ји ће за­ви­си­ти од пла­те у фа­бри­ци ко­ја усред нај­плод­ни­је зе­мље ли­је гво­жђе, а ру­ду до­во­зи из Ла­тин­ске Аме­ри­ке и, на­рав­но, пра­ви гу­би­так при­кри­вен ме­ђу­на­род­ним „раз­у­ме­ва­њем“. Ју­го­сла­ви­ја је та­да све­ту би­ла по­треб­на као не­у­трал­на зе­мља, све док ни­је сру­шен тај чу­ве­ни Бер­лин­ски зид, по­ка­зу­ју­ћи иза сво­јих ру­ше­ви­на сву не­сре­ћу и бе­ду ку­ли­са зе­мље ко­ја је жи­ве­ла на ин­фу­зи­ји стра­них кре­ди­та.  Наставите са читањем