Ознаке

, ,

„Ни поплаве, глад и куга, нити вековни ратови нису успели да умање истрајну предност живота над смрћу.“

Габријел Гарсија Маркес

(Из говора приликом доделе Нобелове награде, 1982)

10270720

После неколико недеља помињања у вестима и извештајима могло би се рећи да просечни слушалац и гледалац сада отприлике зна где се то место налази. Додуше око имена би још било забуне јер се и током извештавања могло чути како то село називају Јемена па чак и Јемен. А пре ове несреће мало ко је знао и да постоји – село Јамена. Требало је да природа побесни па да … Као што је Макондо, магично село из Маркесовог романа „Сто година самоће“, било село саграђено на обали реке, тако је и Јамена нашла своје место поред реке Саве, вечито опасана границама зараћених царстава и народа. Такво географско одређење има и своју цену. Становници Јамене добро знају колико их је то коштало. Били су граничари Аустроугарске царевине, први на удару турских упада. Од почетка у збеговима, вечитом немиру и страху. Шта год изградили, рушило се то убрзо противно њиховој вољи, или је морало бити остављено. У ретким предасима и периодима без стихија пребројавало се оно што је изгубљено и  почињало се испочетка. Када је Јамена ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевина Југославија),  чинило се да је несрећама дошао крај јер је народ помислио да је најзад свој на своме. Али нова непогода (са западних страна) сручила се изнова и одвела у логор Јасеновац  већину становника села Јамена. Док су људи умирали у Јасеновцу, село је неколико пута паљено и крај рата дочекало је опустошено у сваком погледу. Дошло је наређење одозго да се село обнови и то је и учињено. Наравно материјална обнова је једно, али неке ране  нису се могле преболети, нити су икада зацелиле. Неколико деценија мира и напретка не могу се порећи. „То је био живот“, може се често и данас чути. Јесте. Онда је крајем прошлог века  „Милосрдни анђео“, долетевши са небеса (са западних страна), бранио демократију на овим просторима и Јамена је бомбардована. Темељи већ трошних кућа у Јамени почели су тада да се тресу, зидови да пуцају. Али ко је за то марио, демократија је одбрањена, тако барем веле они што су долетели и истресли бомбе. Прође више од једне деценије и догађај као да паде у заборав. После не баш толико оштре зиме дошла је (и прошла) и пролећна сетва и негде после Ђурђевдана почеше кише. Природа се озбиљно намрштила и дала нас у бригу. Мештани Јамене заштићени су добро урађеним и уредно одржаваним насипом поред реке Саве. Они су тај насип додатно ојачали и урадили оно што се у тим тренуцима могло. Јамена је била безбедна. У то се веровало све док не стиже вест, прво као непроверена гласина, да је насип са оне стране границе, у Хрватској, пробијен и да се вода из Саве са хрватске територије прелива у Србију, јури према селу Јамена које је на нижој надморској висини. Гласина се показа као тачна и за неколико сати, кукавички, са леђа, Јамену задеси још једна непогода (са западних страна). Већ уздрмани темељи трошних кућа почеше још више да попуштају, зидови наставише да пуцају. Вода се негде попела и до кровова. Људи одоше из села, ко је успео поведе и  стоку. Њиве, баште и воћњаке нису могли понети. Често истицање чињенице како је Јамена једино место у Аутономној покрајини Војводини које је настрадало, ствара код многих мештана осећај неке горчине у стомаку. После неколико недеља помињања у вестима и извештајима могло би се рећи да просечни слушалац и гледалац сада отприлике зна где се то место налази. Додуше око имена би још било забуне … После многобројних посета и исказане бриге за страдање људи, ораница и стоке, дошло је наређење одозго да се селу  помогне. Живи били.

Због оних којима је Јамена тек однедавно позната реч из новинарских извештаја, постоји потреба да се помене и оно што је било, а што бујица воде није могла нити ће моћи однети, никада. То су лепи тренуци постојања овог села, лично проживљени и упамћени, године када је све врвело од живота. Данас, када из Јамене постоји само један аутобуски полазак дневно, скоро нестварно звучи да је у деценијама мира и напретка било пет-шест таквих. За нас који смо свакодневно путовали у средњу школу остају у сећању легендарни возачи чика Перо Крш и Митар. У временима када се биоскопи гасе, а у многим градовима и не постоје, у Јамени се два пута недељно, средом и суботом, могло ићи у биоскоп. Једва се чекало да чика Миленко Пацо истакне нови филмски плакат па да већ маштамо о новим борбама каубоја и индијанаца, борилачким вештинама Бруса Лија … Ваљда захваљујући поменутом Брусу Лију, заживео је карате клуб у Јамени и годинама окупљао велики број деце, стварајући незаборавне успомене и ширећи здрав спортски дух. А без спорта се није могло. Живело се за недељу и фудбалску утакмицу. Пуне трибине сеоског фудбалског игралишта, био је то празник за дечије очи. Имали смо своје локалне фудбалске хероје од којих неки више нису међу нама. Памте се и веома успешни одбојкаши, њихове утакмице на бетонском игралишту иза Дома културе и њихова имена исписана на зиду зграде поред игралишта. Какав је тек празник био када једном у години дође сеоска слава Духови и све што прати ту славу, рингишпили, стони фудбал, флипери, музички џубокс из кога су, ношени пролећним поветарцем, одјекивали звукови тада популарне диско музике, све до крајњих улица. Не кажем, бива то и данас, али све је мање људи, све је мање деце. А ми, некадашња деца, дугујемо много и учитељу Ђорђу, дугогодишњем организатору културног, пре свега позоришног живота тих срећних година у селу Јамена. Урнебесне пробе, незаборавна путовања и гостовања позоришне дружине – о томе би се могло изнова и изнова причати, али одласком учитеља Ђорђа као да је утихнуло све, или смо ми једноставно одрасли. Успомене и људе, који у овом кратком емотивном осврту нису поменути, молим за опроштај. Дакле, како би наш стари сеоски добошар рекао „даје се на знање“ да је Јамена постојала и пре ове поплаве. А постојаће и после поплаве. Јамена је мој Макондо, али без оног тужног краја. Не сме бити заборављена, не сме пропасти. Тако јој је суђено и записано у срцима нас који смо у њој прогледали и начинили прве кораке.

Жико Николић

„Сремске новине“, среда, 2. јул 2014. страна 28

Advertisements