Ознаке

,

04. септембар 2015.

Проблем је што богаташ мисли да може све да купи – па и знање, а мудрац зна да мало тога може да има због себичности богаташа

ПОЧЕЛА је нова школска година, остали су сви стари проблеми и додали се још и неки нови.

Питање свих питања тиче се односа државе и друштва према креаторима и носиоцима васпитања и образовања. Као да појединци који могу да одлуче другачије не желе да одмакну даље од древног античког става о проклетству учитељства. Због тога, од онда до данас кад се поздраве богаташ и мудрац у рукама богаташа не остане нимало мудрости, а у рукама мудраца нимало богатства.

Проблем је што богаташ мисли да може све да купи – па и знање, а мудрац зна да мало тога може да има због себичности богаташа. Ипак се опредељује да напредује у знању и поучава друге у мудрости постојања, није му примарна одредница зарада, али је човек који живи од свог рада и ако жели да преживи мора и да има нешто чиме може да подмири своје основне потребе. Уцењен је у много чему, али тешко је кад се његов рад омаловажава, кад му прети опасност да буде „технолошки вишак“, јер његов „производ“ се мери чудним бројкама. Много храбрости је потребно да човек све то преживи, а да не доживи неки тежи поремећај личности због омаловажавања са свих страна.

Није овде проблем богатство стечено поштеним радом, реч је о скоројевићима који све своде на куповину и продају. Да би остварили себични циљ, опредељују се за јефтино политикантство и увек су ту да поделе неки изборни плен и заузму место у друштву које им даје велика овлашћења.

Добро је кад појединци доживљавају друштвену функцију као служење бољитку других. Али постоје и они који од себе и својих потреба не могу да виде друге и њихове потребе. За њих су други само слуге њиховог интереса, а васпитачи, учитељи, наставници и професори су неко кога сматрају некорисним. То је, опет, продужена негација просечних људи из античког света према философима и учитељима свога доба, које су сматрали људима који дангубе бавећи се животним питањима која се не тичу трговине и профита. Ту је проблем, и то би требало свака добронамерна власт да препозна и промени лош однос према носиоцима васпитања и образовања.

Све док су просветни радници изложени уценама и неповерењу уз нагласак на „малој сатници“ њиховог ангажовања, уз злонамерне коментаре да читаво лето и пола зиме ништа не раде, друштвена ситуација се усложњава. Да би се све ставило на своје место, треба разумети да је за сваки час или предавање потребна вишесатна припрема, ако не и вишедневна. Тако да 45 или 90 минута за час или двочас треба помножити бар са 5, ако не и више. Смањени број ученика и повећање група за час треба промишљати другачије у срединама где је наталитет такав какав је.

Штрајкови су увек најгора решења и треба их предупредити разговором и договором, а не саопштењима и претњама. Докле више да се најављује нова школска година пребројавањем школа које штрајкују и докле више да се слушају страшне претње о отказима? Тада се сви осећају као „вишак“, у ствари постају све мањи у својим сопственим очима, губе мотив и предају се безнађу. Предуго то траје да бисмо само њих прозивали, а надлежни се често смењују, остајући увек у егзистенцијалној сигурности због партијске припадности. Тако се шаље порука просветним радницима да су погрешили што нису изабрали бољи „посао“ – звање политичког активисте или функционера, што је исплативије од свих факултета и доктората.

Неки неодговорни ученици, опет, виде своје наставнике као неуспешне јер немају никакав друштвени статус ни лични капитал, што им даје за право да васпитање и образовање доживљавају као нешто непотребно. Друштво им, свесно или несвесно, намеће погрешна мерила и за њих су наставници „смарачи“ који нису довољно убедљиви да их подстакну на одговорност. Нису „успешни“ јер их сви прозивају као нераднике.

Постоји још једна категорија просветних радника, то су вероучитељи који никако да стекну адекватан статус у школском систему, јер их неки сувише својатају, а други их не препознају као своје. Они лебде у стању запослења на „одређено време“ и нади да ће то прерасти у „неодређено“, и сами се боре за неке бројке без права на лиценце, кредите, породиљска одсуства и друге погодности запослених. Ово је петнаеста година од поновног увођења верске наставе, а све је остало на почетку кад је у питању њихов радноправни статус.

Добро је да остају на бранику достојанства просветног радника сви ти храбри и истрајни људи који подносе вишеструке увреде. Најтеже увреде долазе од оних који не могу да опросте своје слабе оцене наставницима из периода кад су они били ђаци. Опчињени својим функцијама или капиталом сматрају да су одувек све знали и да слабе оцене нису њихов резултат већ освета учитеља, наставника и професора. Сад се они њима свете тако што оне који уче њихову децу сматрају друштвено некорисним и лако замељивим категоријама. Мисле да је то обичан занат који може свако да ради. Наравно, нису сви на положајима били лоши ђаци, већина је имала одличан успех, али довољно је у свакој средини да по један лош ученик заузме јавну функцију и почне да се свети уместо да се просвећује.

Треба много више улагати у школски систем. То не може да реши један човек, али ни побуна незадовољних, само кад се изгради култура дијалога могуће је промишљати дугорочна решења без површне једностраности и бесмислене брзоплетости.

Извор: http://www.novosti.rs/