Ознаке

,

Дугорочно гледано, српски језик ћемо сачувати само ако сачувамо народ. Све остало је мање битно

Аутор: Ду­шан Ко­ва­че­вић  среда, 02.12.2015.

Гле­дао сам пре не­ко­ли­ко го­ди­на на јед­ном од нај­бо­љих те­ле­ви­зиј­ских ка­на­ла, на Дис­ка­ве­ри­ју, до­ку­мен­тар­ни филм Би-Би-Си­ја о дво­ји­ци по­ста­ри­јих љу­ди – би­ће да су има­ли ви­ше од де­ве­де­сет го­ди­на – ка­ко раз­го­ва­ра­ју у не­кој аустра­лиј­ској пре­ри­ји, на не­ком свом, ма­тер­њем, је­зи­ку. И то не би би­ло ни­шта нео­бич­но да ре­пор­тер (ко­ји је сни­мао тај раз­го­вор) ни­је ре­као ка­ко њих дво­ји­ца раз­го­ва­ра­ју је­зи­ком ко­ји са­мо они зна­ју – оста­ли са­пле­ме­ни­ци су не­ста­ли уми­ра­њем или на­пу­шта­њем род­ног кра­ја у по­тра­зи за бо­љим жи­во­том или на­род­ски ре­че­но – хле­бом.
И док сам гле­дао ка­ко мир­но се­де и раз­го­ва­ра­ју, аутор те до­ку­мен­тар­не дра­ме је ре­као: „А кад је­дан од ове дво­ји­це ста­ра­ца на­пу­сти овај свет, овај ко­ји пре­о­ста­не не­ће има­ти с ким да раз­го­ва­ра“… Или ће ћу­та­ти и ту­го­ва­ти, или ће узе­ти штап и кре­ну­ти не­где, у по­тра­зи за не­ким ко­га не­ма. И се­ло ће оста­ти пу­сто, а још је­дан ма­ли је­зик из­у­мре­ти њи­хо­вим не­стан­ком, као што сва­ког да­на у све­ту не­ста­не не­ки го­вор, не­ка вр­ста пти­ца, жи­во­ти­ња, би­ља­ка…
У ка­квој су ве­зи ова аустра­лиј­ска ре­пор­та­жа и на­ша же­ља да са­чу­ва­мо срп­ски је­зик? Да ли је ова при­ча о по­след­њем раз­го­во­ру дво­ји­це са­пле­ме­ни­ка са­мо апо­ка­лип­тич­но пред­ска­за­ње – „дра­ма­тур­шко пре­те­ри­ва­ње“, ка­ко су ми јед­ном при­ли­ком ре­кли да во­лим да при­чам – или су чи­ње­ни­це За­во­да за ста­ти­сти­ку вр­ло слич­не? На­и­ме, сва­ко тре­ће де­те у зе­мљи Ср­би­ји жељ­но је – хле­ба! Или тач­ни­је ре­че­но: у зе­мљи ко­ја би мо­ра­ла да из­во­зи хра­ну, као што је то ра­ди­ла то­ком де­вет­на­е­стог и по­чет­ком два­де­се­тог ве­ка – све док се ман­гу­пи ни­су до­се­ти­ли ка­ко да од че­сти­тог се­ља­ка на­пра­ве си­ро­ма­шног рад­ни­ка ко­ји ће за­ви­си­ти од пла­те у фа­бри­ци ко­ја усред нај­плод­ни­је зе­мље ли­је гво­жђе, а ру­ду до­во­зи из Ла­тин­ске Аме­ри­ке и, на­рав­но, пра­ви гу­би­так при­кри­вен ме­ђу­на­род­ним „раз­у­ме­ва­њем“. Ју­го­сла­ви­ја је та­да све­ту би­ла по­треб­на као не­у­трал­на зе­мља, све док ни­је сру­шен тај чу­ве­ни Бер­лин­ски зид, по­ка­зу­ју­ћи иза сво­јих ру­ше­ви­на сву не­сре­ћу и бе­ду ку­ли­са зе­мље ко­ја је жи­ве­ла на ин­фу­зи­ји стра­них кре­ди­та. 
Са­да смо ту где је­смо – ниг­де, и бо­ри­мо се да пре­жи­ви­мо и ус­пут са­чу­ва­мо срп­ски је­зик у да­ни­ма и го­ди­на­ма ја­да, бе­де и си­ро­ма­штва ве­ћи­не ста­нов­ни­ка на­ро­да ко­ји би мо­рао (као не­ка­да) да има до­вољ­но хра­не да му де­ца не па­да­ју по шко­ла­ма за­то што да­ни­ма ни­су је­ла.
И тај наш је­зик ће не­ста­ти – не­ће су­тра и не­ће пре­ко­су­тра и не­ће за де­сет или два­де­сет го­ди­на, и не­ће за је­дан век, али хо­ће за оно­ли­ко го­ди­на ко­ли­ко се да­нас по­но­си­мо „но­ви­јом срп­ском исто­ри­јом“. Ка­ко ће не­ста­ти? Сва­ке го­ди­не нас је ма­ње за око 50.000 ста­нов­ни­ка, што зна­чи да за де­се­так го­ди­на не­ста­не је­дан по­ве­ћи град. И сва­ке го­ди­не у свет оде не­ко­ли­ко хи­ља­да нај­о­бра­зо­ва­ни­јих мла­дих љу­ди ко­ји су је­ди­на бу­дућ­ност на­шег на­ро­да; све оста­ло су пра­зне и пу­сте по­ли­тич­ке при­че за убо­го осва­ја­ње или за­др­жа­ва­ње по­сто­је­ће вла­сти.
„Си­ро­ма­штво озбиљ­но ре­ме­ти пра­ви­лан раз­вој де­це, по­чев од ква­ли­те­та сва­ко­днев­ног жи­во­та до услу­га ко­је се пру­жа­ју де­ци у обра­зо­ва­њу, здрав­ству, со­ци­јал­ној за­шти­ти, кул­ту­ри, спор­ту… При то­ме се су­о­ча­ва­мо са по­дат­ком да је на осно­ву по­пи­са из 2011. број де­це у Ср­би­ји сма­њен за 205.000 у од­но­су на 2002. Уко­ли­ко је со­ци­јал­на и де­мо­граф­ска по­ли­ти­ка др­жа­ве усме­ре­на на по­ве­ћа­ње на­та­ли­те­та, по­ста­вља се пи­та­ње да ли су нео­п­ход­не ме­ре штед­ње ко­ји­ма се уки­да­ју услу­ге за де­цу?! На­про­тив, по­треб­но је да др­жа­ва пре­ду­зме аде­кват­не ме­ре ко­ји­ма ће под­ста­ћи ра­ђа­ње, а пре све­га обра­ти­ти па­жњу на штет­не по­сле­ди­це и уда­ре ко­је гло­бал­на еко­ном­ска кри­за мо­же има­ти на оства­ри­ва­ње пра­ва де­те­та“, ка­же за НИН за­ме­ни­ца за­штит­ни­ка гра­ђа­на Гор­да­на Сте­ва­но­вић.
Са­чу­вај­мо срп­ски је­зик је као по­зив и же­ља нај­ег­зи­стен­ци­јал­ни­ја оба­ве­за ко­ја по­кре­ће мно­га „ус­пут­на“ пи­та­ња пре­суд­на за жи­вот ле­пог, чи­стог и пра­вил­ног и, ако је мо­гу­ће, па­мет­ног го­во­ра на­шег на­ро­да. И све је то – о че­му го­ди­на­ма при­ча­мо за­бри­ну­ти за ре­чи и ре­че­ни­це на­ших дра­го­це­них и све ви­ше за­бо­ра­вље­них књи­га – су­штин­ски по­ве­за­но са по­чет­ком ове при­че. У го­во­ру те дво­ји­це ста­рих при­ја­те­ља, или ро­ђа­ка, из аустра­лиј­ског на­пу­ште­ног се­ла по­ме­ну­то је не­ста­ја­ње љу­ди и је­зи­ка као по­сле­ди­ца од­ла­ска мла­дих у не­ки бо­љи свет и ста­рих на онај свет. Сва­ко на сво­ју стра­ну: мла­ди у по­тра­зи за хле­бом, ста­ри у тра­же­њу пре­да­ка ко­ји их че­ка­ју.
Срп­ски је­зик ће­мо са­чу­ва­ти, ду­го­роч­но гле­да­но – са­мо ако са­чу­ва­мо на­род. Све оста­ло је ма­ње бит­но и ва­жно. Ако на­ста­ви­мо ова­ко као да­нас да не­ста­је­мо, не­ће­мо има­ти ни нај­ма­њи про­блем око пи­та­ња по­ста­вље­ног у на­сло­ву ове при­че. Бит­но је да хле­ба има, а ка­ко ће га ко зва­ти – о то­ме ће­мо рас­пра­вља­ти ако нас бу­де за рас­пра­ву.
Дра­ма­тург, пи­сац, ре­ди­тељ, ака­де­мик СА­НУ

Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/344498/Kultura/Kako-je-pravilno-reci-hleb-leb-ili-lebac-ako-si-gladan

Advertisements