Ознаке

,

Мрачне су станице ноћу када пробисвети опружени  по клупама грабе тренутке сна и топлину сањане постеље. И онај најмлађи међу нама сигурно не воли што је ту. Од нас тројице ја сам најлепше обучен. Одећа коју су ми моји „француски“ рођаци купили још је чиста и испеглана. Како и не би била таква када је била намењена мом данашњем венчању (или јучерашњем ако је поноћ већ прошла). Елен је требала да стоји поред мене. Зове се Елен. Прстен који сам бацио у траву требао сам ја да јој ставим на руку. Она је ћерка најбољих пријатеља мојих рођака „Француза“. Довели су је једног преподнева, сунчаног викенда. Чај се хладио на столу, пара се извијала када су ушли у кућу најбољи пријатељи мојих рођака. Све је било унапред договорено. Она је прво ћутала, а потом су нас упознали. Њене меке руке биле су хладњикаве и бледе до костију. Иако ми је наговештено да ћемо имати важне госте и да би требао да се средим, дочекао сам их прилично запуштен. Мисија моје женидбе тако је почела. Није ме узнемирила очигледна намера уротника око мене. Елен је несигурно седела и једна обрва јој је била дебља од друге. Гледао сам на себе као на нешто посебно и био поносан на своју неизмерну слободу. После три дана позвани смо у узвратну посету. Личило је на игру, смешну дангубу из које ћу сигурно изаћи као победник. Елен је ослушкивала сваки мој поглед, сваки трептај мојих усана, не би ли прочитала одговор на питање које је мучи од самог почетка ове уроте.

— А што се не би оженио, фина цура, фина породица … каже рођак тапшући ме по рамену и купујући барем мало наде за успех свог подухвата. Ја се насмејах, а он схвативши да је то знак одобравања још једном додирну ми раме и окрену се са смешком.

— Откако сам те први пут видела не могу да спавам — каже ми Елен док на њиховој тераси посматрамо промицање првих капљица кише. После заједничког разгледања терасе старији се мудро увукоше у кућу и оставише нас саме, на чистини.

— Данас изгледаш љупко — промрмљах тако нешто. Она се захвали. Онда ми стеже руку. Ја као пањ не мрдам. Загрме на небу, над Марсељом севну оштрица. Она се трже и приви се уз мене. Рука ми обухвати њена леђа. Осетих јој ребра под танком кожом. Три—четири ребра заиграше под мојим прстима.

— Ах немој …  прошапута срамежљиво.

Казали су ми рођаци док смо се враћали у „базу“ да сам оставио леп утисак на њене родитеље. Пријало је то мојој сујети. Још један обилан оброк. Искрено, било су заиста љубазни па помислих: Зашто да не?

У дванаест и тридесет, када сам из собе матичара чуо француску верзију свог имена и презимена, закорачио сам у просторију помало ошамућен. Ново одело мирисало је чудно и терало ме на повраћање. После три корака унутар просторије за венчање ја сам истргнуо руку, окренуо се и изашао поред немих сенки.

Тек је прва ноћ како спавам на клупи у парку, а ја се већ претворио у велику кукавицу. Ова двојица који ми праве друштво имају дужи стаж од мене, види се то јасно по њиховој одори и необријаној бради. Мене је било срамота да се вратим. Ново одело на мени и даље мирише мртвачки. Ноћ под ведрим небом није изветрила одвратан мирис. Посве сам сигуран у то, рођаци би ми опростили иако су осрамоћени. Пљунуо сам, не могу да знам нити да објасним зашто; пљунио сам на све њихове руке које су ме подупирале. Дакле знам да би ми и поред свега опростили, али ја сам себи сигурно не бих подарио опроштај. Сујетан колико и поносан не могу допустити себи тако нешто. Казнићу овако сам себе, не треба ми ничије сажаљење. Мрзим те погледе, не желим их. Имам ту несавладиву потребу за размишљањем и то најчешће о стварима које имају мало заједничког са мном. А сада, када се ради о мојој кожи, једноставно не осећам било какву потребу да се потресем, да мрднем вијугама. Препустио сам се ветру — некој незнаној сили која ће само доћи и повести ме тамо где је одређено.

Advertisements