Ознаке
Академик Дејан Деспић, композитор и музички писац, вратио је награду града Београда, највише градско признање које се сваке године додељује најистакнутијим појединцима из разних области друшвеног живота, од културе до медицине и науке.
Он је у отвореном писму, које је објавио лист „Политика“, објаснио зашто је одлучио да врати ово признање.
Поштовани градоначелниче,
Сасвим недавно примио сам из Ваших руку с радошћу и поносом Награду града Београда за музику и музичко сценско стваралаштво за 2015. годину. Уз велику захвалност онима који су сматрали да сам то признање заслужио, нажалост, морам да га се накнадно одрекнем и вратим га у Ваше руке, заједно с његовом новчаном подлогом!
Наиме, у међувремену су се догодиле Олимпијске игре, на којима су се наши учесници показали заиста, импресивно, уз велики понос и радост нације. Уследили су, оправдани и очекивани, разни изрази захвалности, па и они у „кешу“. А ти су још – мало је рећи – стоструко импресивнији! Па још исказани у еврима (иако је у овој земљи, ваљда, званична валута и даље динар?), али можда зато што би суме преведене у легалну монету зашле већ у подручје милијарди и тако биле још шокантније за „обичан свет“. За свет који грца у кредитима, незапослености, отпуштању технолошких вишкова, углавном бедним пензијама, циничним повишицама у једноцифреним процентима, итд. итд.
Не желећи ни најмање да потценим достигнућа спортиста и огроман труд који су морали да уложе да би до њих стигли, ипак остајем запањен безобразном разликом између та два света и њихових живота! Каква је савест оних који тако олако „шаком и капом“ деле (и чије?) паре, у сумама од којих „боли глава“ не само оне који „једва састављају крај са крајем“?
Ова питања имају још један аспект: упадљиву, генералну разлику између финансирања спорт(ов)а и културе, рачунајући ту и „јавне службе“ – просвету, здравство…и разне њихове посленике и установе – свакако битније за функционисање и развој целог друштва, него што је то „време спорта и разоноде“!
Мени лично увек се поставља и основно, начелно питање: мора ли, уопште, јавно признање да подразумева и подлогу у „кешу“?
Није ли оно вредност као таква, на понос и задовољство свога носиоца, па и на средине чији је добитник члан? Мора ли баш све да се (ис)плати? Аман!“
Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/362314/Pogledi/Zasto-sam-odlucio-da-vratim-nagradu-grada-Beograda
