ЛАСТА – документарни филм

Ознаке

,

Старац је пронашао ласту, испалу из гнезда, и одлучио да је отхрани. Три пута дневно хранио је црвима из презрелих вишања. Након неколико месеци, ласта се везала за старца толико да му је стајала на рамену док је ходао селом, или му је слетала на шубару, док је окопавао кукуруз. Стигла је јесен и старац се уплашио да ласта, из љубави према њему, неће хтети да одлети на југ. Одлучио је да скупи паре и да је води на море…

Неколико осврта на овај филм:

Политика, 28. март 2008. „Буре емоција изазива документарни филм ЛАСТА Милана Белегишанина (производња РТВ Војводина). Определивши се за једноставну, статичну форму исповести главног јунака, војвођанског старца Бошка Дугачког, некадашњег сеоског свињара, који је отхранио једну ластавицу испалу из гнезда, Белегишанин нуди праву малу оду љубави. И то не само човека према животињи и природи, већ исконској потреби човека да буде вољен. Филм за дуже памћење.“

НИН, 03. април 2008. „ЛАСТА, редитеља изузетног талента и сензибилитета Милана Белегишанина, заслужује пажњу. У само 15-так минута открићемо свет и душу једног наизглед обичног човека и српског сељака, чији се живот из корена мења, захваљујући пријатељству с једном дивљом птицом. Истинита прича о Бошку Дугачком, Човеку који је одгајио ласту, толико се везавши за њу у току само једног лета, да му је постала животна опсесија. Ласта није заборавила његову доброту, пратила га је у стопу, стајала му на рамену док је ходала селом, слетала на шубару док је окопавао кукуруз. Али, ближила се јесен а ласте су морале на југ, старац је одлучио да сакупи паре и одведе је на море… Редитељ Белегишанин, приказивањем старца у крупном плану фокусира се искључиво на његову искрену нарацију, откривајући нам тако на оригиналан начин ово јединствено пријатељство.“

Нови ФИЛМОГРАФ, јесен – зима 2007. „Ништа није наговештавало ову буру, нико није ни сањао да ће се из једне једноставне причице, која је једва умакла сивилу телевизијске шеме, разлити такво дејство асоцијација. Тајна је и у томе што је све стало у десетак кадрова, неколико планова и углова истог простора, један ракурс. Снагу казивања Белегишанин није желео да доведе у питање и свесно је искључио све што му је нудио уобичајени репертоар знакова, а пажљиво очистио главну линију, у којој је наслутио колосалну метафору. Режија није у аранжираној стварности, него у зорној селекцији средстава и осећању унутрашњег простора драме. Такав гешталт је и суштина кинестезије, а не гомилање наводно специфичних филмских поступака и монтажа ради ефекта. Свођење на суштинско, без чега се не може, открива пут ка структури. Али, овако нешто може само филм. Да смо прочитали Бошкову причу у новинама, осмехнули би се и прешли на нови наслов. Овако, богатији смо за један чисто филмски доживљај, каквих је мало и који самим тим испуњава сврху.“ (Божидар Зечевић)

Credits Director: Милан Белегишанин
Producer: Светлана Парошки
Cinematographer: Љубомир Глушица
Editor: Саша Армбрустер

http://www.belegisanin.com/index.php

Advertisements

Метла за све који нам трују децу

Ознаке

Јелена Попадић
објављено: 05.10.2015.

Извор: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Metla-za-sve-koji-nam-truju-decu.sr.html

Потпуковник Зоран Јовановић основао фејсбук страницу желећи да упозори младе и њихове родитеље на опасност од алкохола и дроге на местима ноћног провода, али и на погубност медијских садржаја. – За три месеца окупио тим стручњака и добио 5.500 пратилаца.

Шта може да уради родитељ када му четрнаестогодишње дете саопшти да жели да изађе у ноћни клуб након прославе мале матуре?

Са таквим питањем своје ћерке суочио се пре неколико месеци Зоран Јовановић, потпуковник Војске Србије. Пре одлуке шта да одговори, одлучио је да се распита код пријатеља и на интернету какав провод младима нуде ноћни клубови. Оно што је сазнао, шокирало га је.

– Видео сам слике са такозване пена парти, забаве на којима пада пена по гостима, а тинејџери играју мокри, готово голи, полупијани или дрогирани. На неким местима, девојчицама се на улазу деле танга гаћице, а дечацима кондоми. Девојчице играју по шанковима и столовима док дечаци гледају у њих. Точи се алкохол, без обзира на године, а и дрога је лако доступна – почиње своју причу потпуковник Јовановић.

Након матурске забаве његово дете дошло је право кући. Било је мало тинејџерског негодовања, али тата Зоран био је неумољив. И није се зауставио на томе.

У јуну је основао фејсбук страницу и групу „Ко нам трује децу”. Био је то први корак у мисији коју је сам себи поставио – да покуша да удаљи децу од алкохола, дроге и разврата којима су изложени на сваком кораку. Наставите са читањем

ЖИКО НИКОЛИЋ „ГРАНИЧАР“ (одломак)

Ознаке

,

ПРИЧА

Млади војници иђаху напред, а жене закључише спровод. Први су носили свете моћи својих предака, а друге своју новорођену децу. Старци беху у среди између успомене и наде, између својих предака и потомака, између изгубљеног и будућег отачаства.

Ах! Колико се суза пролије, кад се на тај начин оставља постојбина, у којој смо се родили; кад прогнаници, са висине брега, опазе последњи пут онај кров, у ком смо одрасли, па реку, која тужно тече кроз пусте пределе милог нам отачаства! *) 

Била је 1875. година, после онога доба када ефемера обично излеће из воде, или како би народ рекао када цвета река Сава. С почетка лета те године, далеко од реке Саве, у невесињском крају, у Херцеговини, харамбаша Перо Тунгуз пресрео је са својим хајдуцима један турски караван и побио седморицу. После два дана дође до прве праве борбе. Невесињска пушка огласила је буну. Босанскохерцеговачки устанак против Турака се ширио, а и турска одмазда према недужном народу такође. У источној Босни искра устанка засветлела је око манастира Тавна, али је већ у самом зачетку тај устанак крваво угушен јер су ту Турци били бројнији и организованији. На прагу манастира Тавна свирепо је убијен игуман Јосиф Поповић, родом из села Батковић. Нису боље прошли ни многи недужни становници тога краја. И пре тога тежак живот, сада је постао неподношљив.

Колоне мученика из Босне, бежећи од зла, слиле су се на обале реке Саве да пронађу спас у суседној царевини, Аустроугарској. Да се којим случајем могло завирити у душе њихове… Док су их скелом и чамцима превозили и обала босанска постајала све даља, страх који их натера у изгнанство би замењен новим страхом од онога што их чека на другој, аустријској страни. Већина њих по први пут напустила је видокруг родног села, па им ово путешествије у друго царство би превише.

И на прелаз код села Јамена навалио је силан народ бежећи из Босне. Међу првима пред тај народ изашао је парох јаменски Дамјан Јеврић. Говорник је био добар, тако да ни оштар ветар није успео да одува снагу његових речи које су као мелем пале на ране измучених. Није се Дамјан задржао само на томе, знао је да речи не значе много ако их не прате и дела. Знао је да се од круте и често безосећајне аустроугарске бирократије не може пуно очекивати па је решио да преузме ствар у своје руке. Постарао се да обезбеди што више смештаја за ове људе код самих сељана. Распоредио их је по кућама, а сам је о свом трошку одлучио да издржава четрдесет босанских душа. Наставите са читањем

Проф. др Љубивоје Стојановић: Освета лоших ученика

Ознаке

,

04. септембар 2015.

Проблем је што богаташ мисли да може све да купи – па и знање, а мудрац зна да мало тога може да има због себичности богаташа

ПОЧЕЛА је нова школска година, остали су сви стари проблеми и додали се још и неки нови.

Питање свих питања тиче се односа државе и друштва према креаторима и носиоцима васпитања и образовања. Као да појединци који могу да одлуче другачије не желе да одмакну даље од древног античког става о проклетству учитељства. Због тога, од онда до данас кад се поздраве богаташ и мудрац у рукама богаташа не остане нимало мудрости, а у рукама мудраца нимало богатства.

Проблем је што богаташ мисли да може све да купи – па и знање, а мудрац зна да мало тога може да има због себичности богаташа. Ипак се опредељује да напредује у знању и поучава друге у мудрости постојања, није му примарна одредница зарада, али је човек који живи од свог рада и ако жели да преживи мора и да има нешто чиме може да подмири своје основне потребе. Уцењен је у много чему, али тешко је кад се његов рад омаловажава, кад му прети опасност да буде „технолошки вишак“, јер његов „производ“ се мери чудним бројкама. Много храбрости је потребно да човек све то преживи, а да не доживи неки тежи поремећај личности због омаловажавања са свих страна.

Није овде проблем богатство стечено поштеним радом, реч је о скоројевићима који све своде на куповину и продају. Да би остварили себични циљ, опредељују се за јефтино политикантство и увек су ту да поделе неки изборни плен и заузму место у друштву које им даје велика овлашћења.

Добро је кад појединци доживљавају друштвену функцију као служење бољитку других. Али постоје и они који од себе и својих потреба не могу да виде друге и њихове потребе. За њих су други само слуге њиховог интереса, а васпитачи, учитељи, наставници и професори су неко кога сматрају некорисним. То је, опет, продужена негација просечних људи из античког света према философима и учитељима свога доба, које су сматрали људима који дангубе бавећи се животним питањима која се не тичу трговине и профита. Ту је проблем, и то би требало свака добронамерна власт да препозна и промени лош однос према носиоцима васпитања и образовања.

Све док су просветни радници изложени уценама и неповерењу уз нагласак на „малој сатници“ њиховог ангажовања, уз злонамерне коментаре да читаво лето и пола зиме ништа не раде, друштвена ситуација се усложњава. Да би се све ставило на своје место, треба разумети да је за сваки час или предавање потребна вишесатна припрема, ако не и вишедневна. Тако да 45 или 90 минута за час или двочас треба помножити бар са 5, ако не и више. Смањени број ученика и повећање група за час треба промишљати другачије у срединама где је наталитет такав какав је.

Штрајкови су увек најгора решења и треба их предупредити разговором и договором, а не саопштењима и претњама. Докле више да се најављује нова школска година пребројавањем школа које штрајкују и докле више да се слушају страшне претње о отказима? Тада се сви осећају као „вишак“, у ствари постају све мањи у својим сопственим очима, губе мотив и предају се безнађу. Предуго то траје да бисмо само њих прозивали, а надлежни се често смењују, остајући увек у егзистенцијалној сигурности због партијске припадности. Тако се шаље порука просветним радницима да су погрешили што нису изабрали бољи „посао“ – звање политичког активисте или функционера, што је исплативије од свих факултета и доктората.

Неки неодговорни ученици, опет, виде своје наставнике као неуспешне јер немају никакав друштвени статус ни лични капитал, што им даје за право да васпитање и образовање доживљавају као нешто непотребно. Друштво им, свесно или несвесно, намеће погрешна мерила и за њих су наставници „смарачи“ који нису довољно убедљиви да их подстакну на одговорност. Нису „успешни“ јер их сви прозивају као нераднике.

Постоји још једна категорија просветних радника, то су вероучитељи који никако да стекну адекватан статус у школском систему, јер их неки сувише својатају, а други их не препознају као своје. Они лебде у стању запослења на „одређено време“ и нади да ће то прерасти у „неодређено“, и сами се боре за неке бројке без права на лиценце, кредите, породиљска одсуства и друге погодности запослених. Ово је петнаеста година од поновног увођења верске наставе, а све је остало на почетку кад је у питању њихов радноправни статус.

Добро је да остају на бранику достојанства просветног радника сви ти храбри и истрајни људи који подносе вишеструке увреде. Најтеже увреде долазе од оних који не могу да опросте своје слабе оцене наставницима из периода кад су они били ђаци. Опчињени својим функцијама или капиталом сматрају да су одувек све знали и да слабе оцене нису њихов резултат већ освета учитеља, наставника и професора. Сад се они њима свете тако што оне који уче њихову децу сматрају друштвено некорисним и лако замељивим категоријама. Мисле да је то обичан занат који може свако да ради. Наравно, нису сви на положајима били лоши ђаци, већина је имала одличан успех, али довољно је у свакој средини да по један лош ученик заузме јавну функцију и почне да се свети уместо да се просвећује.

Треба много више улагати у школски систем. То не може да реши један човек, али ни побуна незадовољних, само кад се изгради култура дијалога могуће је промишљати дугорочна решења без површне једностраности и бесмислене брзоплетости.

Извор: http://www.novosti.rs/

НЕШТО ЛЕПО / ТРИНАЕСТА ЕПИЗОДА / О СРЕЋИ

Ознаке

, ,

o srreci

01/31/2015 ·НЕШТО ЛЕПО
Мислите да је непристојно објавити: ја сам срећан човек? Јесте, многи срећни људи стрепе да се похвале срећом, да је не урекну; плаше се да им се Срећа изненада не преобрати у Несрећу. Видите, ти већ нису срећни, јер… Срећа и Стрепња не иду заједно ; онај који стрепи – није срећан. Уместо да певају и славе бога што су срећни, они потајно мисле да су криви што су срећни. Као да је Срећа нешто што не припада људима. Ја сам искусио нешто сасвим друго.

Среће и радости има у изобиљу, несреће и мучнине много мање. То вам је, у ствари, исто као са Здрављем и Болешћу.

Јесте, ја сам вам као неки агитатор, манекен Среће.

Без поуздања у Срећу, без подразумевања Среће, нема Среће. Зато бих, пре свега, требало да захвалим себи, али, још више богу, што ме је начинио оваквим какав јесам, какав треба да будем. Када се упореде два тренутка мене, размакнута педесет осам година, рекло би се да су само чудо, превелика божја милост, могли да их саставе…

Међутим, све је текло обичним, понекад чак и спорим током, скакутао сам с камена на камен, све по сувом.

Закључио сам из тога оно што би требало поверити и другима: живот је удешен људима за срећу, а проклетство су измислили, и дозивају га… извините… они незгодни, прљави, баксуз људи, који не умеју са животом …

Извор: http://nestolepo.com/wp/nesto-lepo-trinaesta-epizoda-o-sreci/ 

ПАПИР ТРПИ СВЕ

Ознаке

,

ПАПИР ТРПИ СВЕ

ИОП, ИНКЛУЗИЈА, ЕВАЛУАЦИЈА...ако су то речи које слушате неколико пута у току дана, онда смо вероватно колеге. На папиру све то јесте племенито и продуктивно – да преведем за оне које одлуче да прочитају текст, а нису у наставном процесу, како се то стручно вели – ИОП је Индивидуални образовни план, који су у обавези да пишу и спроводе људи тј. наставници када им у одељење дође дете, које не може да савладава редован програм, Инклузија је укључивање поменуте деце у редовну наставу, а Евалуација процес самооцењивања. Да нагласим да је већини просветних радника (који и даље имају снаге да барем у себи кажу – цар је го) ове речи имају призвук каквих митских чудовишта што вребају на големој и немирној пучини српске просвете.

Дакле, проблем лежи у следећем – да би неко радио са децом која не могу да прате редовну наставу – мора бити школован за то (зар не?) и то не путем којекаквих семинара што трају дан-два и разлаз (ми изгубимо викенд, а предавачи дебело наплате свој, махом) него при озбиљним факултетима. Укључивање те деце у редовну наставу, дакле српски модел, подразумева да некомпетентан наставник без икаквих планова нити конкретне помоћи, помагала – у виду факултетски оспособљених предавача и литературе – измишља шта ће да ради са таквом децом на часу, док остала деца, за коју се школовао да им предаје, има да чекају док се он бави реченим. Наравно, да је сва одговорност на самом наставнику (српски модел).

Резултати први већ пристижу – пошто је градиво махом преобимно – у пети разред долази све више деце која не знају целу азбуку ни основне рачунске операције – јер учитељи нису имали довољно времена да се томе посвете.

Следи круна – цела ова прича мора да се документују и вреднује (што се школа на папиру представи успешнијом то ће надлежни бити њоме задовољнији) кроз силну папирштину. Дакле, на папиру имамо још једну победу, а у стварности децу (без обзира како их надлежни категорисали) која све мање знају.

Крајње питање стоји – да ли је то заправо и циљ?

Милош Галетин

Извор: http://www.unijasprs.org.rs/

ЖИКО НИКОЛИЋ „НОВИ ЖИВОТ ФИЛИПА ФЕРАРИЈА“ (одломак)

Ознаке

,

Две особе које се једва и познају остале су саме у просторији. Скривени повод доласка краљице Наталије у Бродарску агенцију Филипа Ферарија није се још могао ни наслутити.

— Када су ми рекли да Вас је Саша пронашао у овој српској варошици и да разговарате у Вашој агенцији, пожелела сам да Вас видим. То је за мене велико чудо, мислим што сте Ви, такав човек, овде? Филипу засмета то непрестано понављање заменице другог лица множине у разним обличјима.

Црне и дуге обрве, нешто од источног тајанства у том раздељку који располућује оштру тамну косу. Шишке са обе стране додирују обрве, црнило им се стапа над белином пути. Благо руменило образа говори за себе о узбуђењу. На тренутак као да је пред Филипом лутка, фино почешљана и сређена брижном руком. Наизглед стидљиво скупљене усне ћуте под пријатно извајаним носићем, а до малопре су те усне превртале бујицу речи. Сада ћуте и те немирне руке, бела пут и на њима просто исијава. Оно што следеће види код ове жене и што га у трену имресионира су зулуфи који се танко спуштају и уоквирују питко обличје лица. Нешто од античке лепоте можда … нешто недефинисано … сетио се Ане. Ова српска краљица … Црна жена.

— Јесте ли ту, господине Филипе?

— Да, ту сам, извините, мисли су ми …

— Ви добро знате какве прилике владају у српској краљевској породици.

— Пратио сам шта се догађа, стварно ми је жао. Мислим да је то све могло другачије.

— Мислите цивилизованије?

— Да.

— Ја сам желела … сањала тако нешто, али за то је било потребно двоје.

Филип не зна шта да каже, има страх да буде искрен јер дух краља Милана као да лебди изнад његове главе. Тај Милан учинио му је неке услуге, помогао му је када је требало. Зато се он плаши да било шта ружно каже на рачун краља Милана, а имао би шта. „Ћути, само ћути, или причај нешто друго“ говори му страх од краљеве сенке.

— Примећујем да Вам је француски језик добар, ако не и бољи него код Вашег сина.

— Учила сам српски, чак је мој бивши говорио да воли мој српски изговор са руским умекшавањем. Говорио је: „Ти као да певушиш српски“. Данас, не верујем да је био искрен.

— Видим да сте са сином разговарали на француском .

— Да, и са сином и са бившим мужем, са дворским дамама, са српским политичарима, са свима углавном сам се споразумевала француским језиком. Да ли ви то мени налазите као ману? Као да ми замерате?

— Не, не замерам Вам. Напротив, дивим Вам се.

Она се још више зарумени и руком подиже шишку која јој је пала преко ока. Лепа Црна жена. На зиду слика једног импресионисте. Она то примећује и задржава поглед.

— И ви изгледа волите ове импресионисте као и мој бивши?

— Волим. Да ли ви то мени налазите као ману? Као да ми замерате?

Први пут се зачуо смех, са обе стране. Отопила се ледена громада између њих двоје.

ЖИКО НИКОЛИЋ „НОВИ ЖИВОТ ФИЛИПА ФЕРАРИЈА“ (одломак)