Да пођемо од његове некада бујне косе. Или можда од бркова. Ничега од тога скоро да нема, све је само сенка оног човека, оног Лазе Костића каквог су знали. Генијални српски песник чијем духу није било суђено да буде прихваћен за живота овоземног, већ је ишчашено лебдео окован на стени, онако прометејски. У времену које је било свачије само не његово, он није имао шта да тражи. Ово као да сриче неки књижевни критичар по задатку. Чему овакав увод? Да се окренемо суштини јер ствари стоје овако. Полиглота и атлета, бунтовник са великим разлогом сада лежи у бечком санаторијуму по имену „Cottage Sanatorium“, у III павиљону, на другом спрату у соби број 86. У Беч га је довео један од његових ретких пријатеља др Радивој Симоновић. После прегледа код доктора Најсера смештен је да у овом санаторијуму одболује своју муку и спусти завесу.
Крајем те хиљаду деветсто десете године у његову собу бечког санаторијума улази доктор Јосиф Карасек. Доктор Јосиф зна да је познати српски песник Лаза Костић смртно болестан и долази да га посети и опрости се од њега. Лаза тешко говори, истопио се у постељи, смањио на пола. Карасек се мирним и тихим гласом прилагођава Лазином стању. Није хтео да мучи болесника тако да се није дуго задржавао. Ипак у једном тренутку доктор Карасек успео је да измами сунце на лицу болесника Лазе. Било је слабо и потамнелог сјаја, али је ипак било сунце. Збило се то када је Карасек рекао:
— Господине Костићу да знате у мојим очима ви нисте само велики песник и преводилац. Мислим да сте исто тако изванредан новинар. Знате, читао сам у „Фигароу“ ваше чланке о смрти краља Александра Обреновића и краљице Драге.
Лаза у себи пусти сузу, би му драго, паде му мелем на душу, недовољан за оздрављење, али пријатан. Доктор Карасек неприметно одлази као што је и дошао, а Лаза Костић, иако болан, још увек је крхотином своје потамнеле мисли прикован за оне похвале на рачун његовог новинарског умећа.
Случајно се затекао у Београду у ноћи преврата? Или је био неким послом? У овом бунилу од умирања више ни сам Лаза није сигуран. Зна само да је истога трена када је чуо ту страшну вест, осетио неодољиву потребу за повраћањем. После тога видео је позорницу, праву правцату позорницу на којој у постељину умотана леже два тела умрљана крвљу. То су српски краљ Александар Обреновић и краљица Драга. У ноћи између десетог и једанаестог јуна хиљаду деветсто треће по грегоријанском или двадесет осмог и двадесет деветог маја по јулијанском календару завереници су кренули да остваре свој план убиства српског краљевског пара. После крваве ноћи и бруталног остварења плана у Београду је тог једанаестог маја небо истински заплакало. Лаза, већ у озбиљним годинама, осетио је влагу и чамотињу у стопалима. Киша пљушти, а он смишља и домишља шта чинити. Слуша око себе обичан народ и види како су људи просто опијени свирепошћу тог ноћашњег догађаја. „Грозно“ помисли Лаза Костић, песник, новинар, дипломата, преводилац и шта све не. „Грозно“ отеже му се мисао кисела и бљутава. Зажалио је што сада није у Сомбору у пространој кући своје жене Јулијане Паланачки, на главном сомборском тргу. Да изађе на терасу и удахне укус кише која вероватно сада пада и у Сомбору. Не би гледао ове креатуре које јуре београдским улицама и шире гласине, преувеличавају, наслађују се смрћу омраженог им краља и краљице. Али сада је ту, сведок против своје воље. Тражи начин како себи да олакша, јер му се по глави већ мотају слике убиства, права драма му тутњи кроз главу. Није то његова драма „Максим Црнојевић“, ово је нешто друго. Полудеће ако не избаци негде ту мору. Поново помисли на Сомбор и сети се да му на столићу оста француски лист „Фигаро“ чији је претплатник и сам био. „Фигаро“ непрочитан до краја чами у Сомбору, Лаза гори на ватри у Београду. Још је подне далеко иако је око њега све убрзано. Киша пада без предаха. У даљини неке песме, родољубиве, ратничке — пева гладан народ. Лаза Костић држи хартију испред себе и пише брзојав. Коме ће га упутити знао је и пре трена када је прва реченица записана. „Јутрос је ужасна вест потресла град у тренутку буђења“. Изабрао је француски језик, један од неколико језика које је знао. Лови од јутрос сваку реч о том догађају, али оно што излази из његовог пера историјска је и крвава позорница прострта пред очима. Француски језик му се чини погодним за овакве реченице. Послаће то директно у Француску, листу „Фигаро“. Французи ће одлучити шта са тим. Можда ће уредник имати лош дан? Не мари, овде се судбина народа ломи, пребија или пресавија. Писао је са лакоћом. Тако се ослобађао тескобе, то је радио од младости — писањем олакшати свакојаки терет. Није пуно дотеривао текст, све је текло некако глатко. Написао је први извештај и тек онда је схватио да ће све бити узалуд ако тај извештај у овом метежу не успе да пошаље. Киша му не дозвољава да јасно расуђује, али ипак је брзина његовог духа још увек у предности у односу на тело шездесетдвогодишњака као што је Лаза.
— Из Београда не можете послати брзојав — саветује га службеник и додаје — једино је то могуће из Земуна. „Похитај Лазо у Земун“ говори себи већ остарели песник.
Био је то први од деветнаест извештаја које је Лаза Костић послао на адресу француског листа „Фигаро“. Редакција „Фигароа“ после првог извештаја тражила је још.