МОЈ НОВИ САЈТ

Издавач је Градска библиотека Нови Сад.
Роман се може пронаћи (за сада) у две књижаре у Новом Саду,
у књижари „Мала велика књига“ (Позориште младих) и
у књижари „Мост“ (Змај Јовина улица).

О КЊИЗИ (ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА)

После читања ове књиге, ни један поглед на Тврђаву и њен сат
више неће бити исти… Читаоцу остаје у аманет да учи и памти…
јер дошло је време да се проговори и одговори… (стр. 103), а ваше и
моје, то није исто… ви пролазите и нестајете, а ја остајем… (стр.4).
Два заспала, књижевно дело Жике Николића, неће проћи…
Остаће да траје и да прича причу коју је давно требало испричати…
(…Створитељ нам у право време пошаље оно што нам треба…, стр. 98).

проф. Снежана Алексић Станојловић

Идеја да се сат на Тврђави оживи, као и све оригиналне и
добре идеје, делује једноставно. Сат је приповедач и посебно
упечатљиви су уводни пасуси сваке главе тј. сата. Да упознате
наратора, можете читати само те фрагменте, убедљиви су.
Сат говори о себи, свом пореклу и трајању, свом бићу тј. механизму.
Друга његова улога је да нам говори о повести која се одвија пред
његовим казаљкама, али и о људској души коју добро познаје.
И као треће, говори о јунацима романа и непосредно нас уводи у
причу. Његова изузетност потиче од тога што је владалац времена
које је за савременог човека тако неухватљива категорија, а
отворено питање трајања и пролазности одвајкада.
„Знајте, ваше и моје – то није исто. Ја сам истина према којој управљате
своје обавезе, своје животе. Ви пролазите и нестајете, а ја остајем.”
Време и сати су доминантни и у композицији романа.
У средишту радње је бомбардовање града са Тврђаве 12.06.1849.
године које се дешава у тринаестом сату. Три целине, Револуција,
Циркус и Излаз, имају укупно двадесет четири главе тј. двадесет
четири сата. Првој и најобимнијој целини (1849.) припада
четрнаест сати, другој (пола века касније, око 1900.) девет сати
и последњој (2006.) – један сат, онај поноћни када ватрометом
почиње и завршава се ЕXIT. Аутор нас провлачи кроз више од
сто педесет година историје Новог Сада, а композиционо све то
смешта у двадесет четири сата. Поиграва се временом.

проф. Станислава Бакић Јоканић

Време које неумитно тече, приказано је кроз симоболику сатова
– једног џепног, који путује кроз генерације, и оног великог,
са обрнутим казаљкама, који је вишестолетни симбол
Петроварадинске тврђаве и Новог Сада.
Управо њему аутор је дао и уводну реч у сваком поглављу.
Он је тихи сведок и свезнајући приповедач. Али, није само то.
Главе романа немају уобичајене наслове, него су бројевима обележени
сати – од првог сата након поноћи, до поноћног сата на крају.
Већ овим детаљем Жико Николић се представља као искусни приповедач,
специфичног стила, који ништа не препушта случају.

Доц. др Невена Варница