Ознаке
„Ни поплаве, глад и куга, нити вековни ратови нису успели да умање истрајну предност живота над смрћу.“
Габријел Гарсија Маркес
(Из говора приликом доделе Нобелове награде, 1982)
После неколико недеља помињања у вестима и извештајима могло би се рећи да просечни слушалац и гледалац сада отприлике зна где се то место налази. Додуше око имена би још било забуне јер се и током извештавања могло чути како то село називају Јемена па чак и Јемен. А пре ове несреће мало ко је знао и да постоји – село Јамена. Требало је да природа побесни па да … Као што је Макондо, магично село из Маркесовог романа „Сто година самоће“, било село саграђено на обали реке, тако је и Јамена нашла своје место поред реке Саве, вечито опасана границама зараћених царстава и народа. Такво географско одређење има и своју цену. Становници Јамене добро знају колико их је то коштало. Били су граничари Аустроугарске царевине, први на удару турских упада. Од почетка у збеговима, вечитом немиру и страху. Шта год изградили, рушило се то убрзо противно њиховој вољи, или је морало бити остављено. У ретким предасима и периодима без стихија пребројавало се оно што је изгубљено и почињало се испочетка. Када је Јамена ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевина Југославија), чинило се да је несрећама дошао крај јер је народ помислио да је најзад свој на своме. Али нова непогода (са западних страна) сручила се изнова и одвела у логор Јасеновац већину становника села Јамена. Док су људи умирали у Јасеновцу, село је неколико пута паљено и крај рата дочекало је опустошено у сваком погледу. Дошло је наређење одозго да се село обнови и то је и учињено. Наравно материјална обнова је једно, али неке ране нису се могле преболети, нити су икада зацелиле. Неколико деценија мира и напретка не могу се порећи. „То је био живот“, може се често и данас чути. Јесте. Онда је крајем прошлог века „Милосрдни анђео“, долетевши са небеса (са западних страна), бранио демократију на овим просторима и Јамена је бомбардована. Темељи већ трошних кућа у Јамени почели су тада да се тресу, зидови да пуцају. Али ко је за то марио, демократија је одбрањена, тако барем веле они што су долетели и истресли бомбе. Прође више од једне деценије и догађај као да паде у заборав. После не баш толико оштре зиме дошла је (и прошла) и пролећна сетва и негде после Ђурђевдана почеше кише. Природа се озбиљно намрштила и дала нас у бригу. Мештани Јамене заштићени су добро урађеним и уредно одржаваним насипом поред реке Саве. Они су тај насип додатно ојачали и урадили оно што се у тим тренуцима могло. Јамена је била безбедна. У то се веровало све док не стиже вест, прво као непроверена гласина, да је насип са оне стране границе, у Хрватској, пробијен и да се вода из Саве са хрватске територије прелива у Србију, јури према селу Јамена које је на нижој надморској висини. Гласина се показа као тачна и за неколико сати, кукавички, са леђа, Јамену задеси још једна непогода (са западних страна). Већ уздрмани темељи трошних кућа почеше још више да попуштају, зидови наставише да пуцају. Вода се негде попела и до кровова. Људи одоше из села, ко је успео поведе и стоку. Њиве, баште и воћњаке нису могли понети. Често истицање чињенице како је Јамена једино место у Аутономној покрајини Војводини које је настрадало, ствара код многих мештана осећај неке горчине у стомаку. После неколико недеља помињања у вестима и извештајима могло би се рећи да просечни слушалац и гледалац сада отприлике зна где се то место налази. Додуше око имена би још било забуне … После многобројних посета и исказане бриге за страдање људи, ораница и стоке, дошло је наређење одозго да се селу помогне. Живи били.