Ознаке
ПРИЧА
Млади војници иђаху напред, а жене закључише спровод. Први су носили свете моћи својих предака, а друге своју новорођену децу. Старци беху у среди између успомене и наде, између својих предака и потомака, између изгубљеног и будућег отачаства.
Ах! Колико се суза пролије, кад се на тај начин оставља постојбина, у којој смо се родили; кад прогнаници, са висине брега, опазе последњи пут онај кров, у ком смо одрасли, па реку, која тужно тече кроз пусте пределе милог нам отачаства! *)
Била је 1875. година, после онога доба када ефемера обично излеће из воде, или како би народ рекао када цвета река Сава. С почетка лета те године, далеко од реке Саве, у невесињском крају, у Херцеговини, харамбаша Перо Тунгуз пресрео је са својим хајдуцима један турски караван и побио седморицу. После два дана дође до прве праве борбе. Невесињска пушка огласила је буну. Босанскохерцеговачки устанак против Турака се ширио, а и турска одмазда према недужном народу такође. У источној Босни искра устанка засветлела је око манастира Тавна, али је већ у самом зачетку тај устанак крваво угушен јер су ту Турци били бројнији и организованији. На прагу манастира Тавна свирепо је убијен игуман Јосиф Поповић, родом из села Батковић. Нису боље прошли ни многи недужни становници тога краја. И пре тога тежак живот, сада је постао неподношљив.
Колоне мученика из Босне, бежећи од зла, слиле су се на обале реке Саве да пронађу спас у суседној царевини, Аустроугарској. Да се којим случајем могло завирити у душе њихове… Док су их скелом и чамцима превозили и обала босанска постајала све даља, страх који их натера у изгнанство би замењен новим страхом од онога што их чека на другој, аустријској страни. Већина њих по први пут напустила је видокруг родног села, па им ово путешествије у друго царство би превише.
И на прелаз код села Јамена навалио је силан народ бежећи из Босне. Међу првима пред тај народ изашао је парох јаменски Дамјан Јеврић. Говорник је био добар, тако да ни оштар ветар није успео да одува снагу његових речи које су као мелем пале на ране измучених. Није се Дамјан задржао само на томе, знао је да речи не значе много ако их не прате и дела. Знао је да се од круте и често безосећајне аустроугарске бирократије не може пуно очекивати па је решио да преузме ствар у своје руке. Постарао се да обезбеди што више смештаја за ове људе код самих сељана. Распоредио их је по кућама, а сам је о свом трошку одлучио да издржава четрдесет босанских душа. Наставите читање